Miroslav Antić

vidaalerta · Poslao: 01 Sep 2007 12:22 Naslov:

Imena Mika Antic

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGREŠNIM NEKIM.
S DRUKČIJIM NEKIM.
NEKIM DALEKIM.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.

cvetak · Poslao: 21 Nov 2007 13:35 Naslov:

SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

Rah! · Poslao: 23 Nov 2007 02:30 Naslov:

ANTICU....može li te se načitati, ičim nadmašiti......

Ovo su tvoje pesme.
Ne pitaj kako sam saznao sta mislis.
Mozda sam ponekad bio : ti,
Mozda si i ti pomalo bio : ja.
Mozda smo zajedno bili ceo svet.

HIMNA

Koliko ja razumem, najveca je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono sto osecas i kao
najmeksu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvacen.

Koliko ja razumem, najveca poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveci je
zivot kad nisi svestan da zivis, nego mislis da
sanjas.

PUTOKAZI

Kad nekoga u prolazu pitas: kako si, ti to sebe
proveravas i sebe pitas. Nauci se da umes da
uplasis svoj strah, umesto strah da tebe plasi.

Nauci se da umes da zabolis svoj bol, umesto
da on tebe boli. Nauci se da umes da vodis
svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.
I nauci da umes da odzivis svoj zivot, umesto
da on tebe zivi. Jer njemu je svejedno da li nas
ima ili nema i da li, uopste, i mislimo da mislimo.

SAN

Kleknimo uz obalu neba.
Umij dlanove, tabane, celo i oci u svetlosti.
Pomolimo se tisini koja nam prosiva srca,
nanizana na trajanje kao beskrajni djerdan.

Sta je umedce vidjenja?Ziveti u svom oku.
Sta je umece shvatanja? Ziveti u svom snu.
To mi je sasvim dovoljno.
Ako je moj nacin neznosti davno pre mene
otkriven, to je jos jedan od dokaza da sam nekad
u ljudima vec postojao i voleo.

SAMOCA

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da izdrzis samocu.

Dzinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira cistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlaci se u prasume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da prebrodis trenutak
jer trenutak je tezi
i strasniji i duzi
od vremena i vecnosti.

MIT O PTICI
(deo pesme)

XCVI
Umesto da odrastem posle ptice i da pokopam san,
samo sam zataškao smotuljak javnosti svoje jave.
A ostao sam i dalje i detinjast i začudjen.

Tako sam, eto, otvorio svoju poslednju igračku,
to veliko, to nestvarno, čemu sam
mimo svih pameti
izmerio dubinu u plićacima čovečanskog
i opipao rubove.

Ja, koji i dalje zatičem svoje telo
uvek sa nekoliko potpuno neočekivanih duša
i prolazim kroz dokaze o više vrhunaca svesti,
mogu da tvrdim: znam, napokon,
šta znači ne preleteti sebe.

VUK

I
Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise
mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lišće. Tako smo bliži vetru. Osećam ga u kičmi
i u dubinama očiju.
To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju što, i kada nema pljuskova, leto miriše
na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže da mislim.

Kroz nebrušeno staklo naprlse mesečine lepo mogu da čujem
zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak
tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku
kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica
koji se zovu: samoća.

Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine,
tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći
odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci
i ne bude se vuklani.
To plače najveći vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, goinči karavna i hajkači sa jezera da je to
čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani
samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga
ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime:
zemlja - zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se
mesom bilja.
Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle
da je bol nešto što samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka nerpekidno se pali i gasi u tami avgusta.
Opomena il putokaz? Svetionik u pustoši? Ili vapaj za pomoć?

Ne, moje doba, izgleda, još nije spremo za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do smrti
sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš
dokaz da si ubio boga.

Uši sam zalepio lišćem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim,
valjanim i smirenim?
Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće
krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora
postaje moje telo.

Ne, ovo doba još nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen
i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado
prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protiče reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on
mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu.
Bio je čudesan nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtiš, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog
mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog
sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

high-tech-no · Poslao: 13 Jul 2008 12:42 Naslov:

----------- Dopuna: 13 Jul 2008 12:40 ---------

----------- Dopuna: 13 Jul 2008 12:42 ---------

Naomi · Napredni Forumdžija! Pridružio: 21 Mar 2007 Poruke: 361

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićes moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.