Pridružio: 06 Maj 2006 Poruke: 2509 Gde živiš: near Monkey Island
Poslao: 18 Maj 2006 18:06 Naslov:
Ahhh... Mika Antić...
Fantastičan pesnik... FANTASTIČAN!!! Često pogrešno obeležavan kao ''pisac za decu'' iako, u stvari, od takvih neshvaćen... jedan od najozbiljnijih... možda i neprevedno zapostavljen...
Meni jedan od tri najomiljenija... a pesma gore jedna od omiljenih...
Evo i mog izbora...
Još gorča pesma
Priznajem:
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I umesto da sam veliki,
ozbiljni,
najdragoceniji tata,
ja pravim takve detinjarije
od kojih i ti pocrveniš.
I umesto da je mama nežna i pažljiva mama,
onako kao mame iz doba našeg detinjstva
kad su nas budile poljupcima,
a ne sanjivim gunđanjem,
— mama se sada u tvojim očima razbija
iz jutra u jutro kao ispušteni tanjiri
koji se ne mogu slepiti.
Podetinje i tetke iz prepotopskih vremena,
kenjkave usedelice sa braon ovalnih slika
iz doba vatrogasnih i zanatlijskih balova
kad su im se udvarali učitelji
ili šefovi stanica
i stavljali u danas već požuele spomenare
jedan cvet da se presuje
uz pet–šest glupavih stihova.
Podetinje i strogi i ukrućeni ujaci
što nose u gornjem džepu maramicu,
još uvek fitilje brkove
i satima nagvaždaju:
eh,
kako je to nezaboravno bilo, eh,
u ona stara i nepovratna vremena, eh,
kad su služili, eh, artiljeriju, eh,
avijciju ili mornaricu.
Bake podetinje tako što zaborave kraj bajke
koju ti uporno pričaju iako si već odrastao,
imaš lične brige,
lični džeparac
i ličnu prvu ljubav.
A deda podetinji tako
što nosi za stolom portihlu
i mljacka uz krompir–pire kako su nova deca
sto puta gora i bezobraznija
nego kad je on bio mali.
Zaista,
mi ponekad čudno podetinjimo
i to: bar jednom dnevno,
kao da smo malo ćaknuti,
možda od neke tuge
ili od pakosti
što više nemamo vaše šmrkave dane.
I rado bismo menjali ovu prosedu kosu
za vaših četrnaest nepodšišanih godina.
I naočari sa skupim zlatnim okvirima
za klackalice, za ljuljaške i lopte.
I ove brige od zore do mrkle večeri
za jednu vašu jedinicu iz hemije.
Toliko bismo,
možda stvarno od nevolje,
želeli da i vi budete, makar malo,
makar jedno popodne, jedno jutro
u našim zboranim kožama:
da nosite u džepu cigarete i ključeve,
da prija ukus crne kafe sa saharinom,
da gledate u nebo i da merite pritisak,
da jedva razumete decu, isto ovako
kao što mi sad jedva umemo da vas razumemo,
a da večito,
večito,
žalite za detinjstvom.
Podetinjimo tako.
Navijamo vas kao igračke.
Mučimo.
Cmačemo.
Kinjimo.
Mazimo.
Bijemo vas.
Delimo savete.
I pravimo se pametni.
I navijamo vas dok se ne umorimo.
A vi ste sad već ozbiljni. I vidim:
samo sa blago smeškate
i pravite se da sve to trpite što se mora.
U stvari,
nije istina da roditelje ne možete birati.
Može vam tata biti i jablan ispod prozora
ako ima strpljenja da s vama šapuće tajne.
Mogu vam mame biti i oblaci na nebu
ako vam slete na jastuke da bude mekše u snu.
Mogu vam biti rod okeani i ptice,
reke i trave.
I možete se prezivati
po onoj strani sveta koju najviše volite
ili po godišnjim dobima,
po vetru,
ili po svetlosti.
Vi potičete od zvezda, samo vam niko stariji
nije pošteno objasnio taj rodoslov.
Nad nekim krovom,
u nekoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
vidite kako do vas iz tame prastarog neba
dopire sjaj odavno pogašenih galaksija
koje nikada više neće imati svoju večnost,
već samo odsjaj večnosti.
Ti utrnuli svetovi,
od kojih vuče poreklo i ovo čovečanstvo,
opominju nas zlatnim glasom
da ništa u vama ne počinje
i da se ništa u vama ne može ni završiti.
Sklopite oči,
ali to ne znači da ste podigli sazvežđa.
Nebo može biti siromašnije
za jednu mrtvu zvezdu,
ali ne i za njenu svetlost.
Nad nekim krovom,
u nekoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
jedna nova planeta koja tek raste iz magle
već je pomalo umorna i od vašeg umora.
Umorna od umora sve dece
što kolutaju očima kao glupave lutke,
poslušno klimaju glavama
i podnose svoje starije mudro
i sažaljevaju pomalo.
A čuo sam»»»»»»»»;
baš juče, u jednoj vašoj drugarici,
od takve neuke i mrzovoljne igre
odjednom nešto je naprslo.
Ili, ako se sećate
onog dečaka proletos,
od takve igre s njega je sasvim opao lak.
Priznajem,
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I kao da smo vas kupili u radnji,
a ne stvarali danima od najlepših vidika,
od pene najčistijih potoka
i od mekote pahuljica,
—navijamo vas dušmanski kao obične igračke
dok se ne zasitimo pet ili deset minuta.
Posle vas bacimo u ćošak.
I ostavimo.
I vratimo se svojim prezaposlenim žurbama,
svome gunđanju
isvojim izgužvanim i naboranim danima
koji se još uvek zovu
na stranom i nemuštom jeziku svih matorih
tako mnogo uobraženo
i bezobrazno: život.
Pridružio: 02 Maj 2006 Poruke: 448 Gde živiš: Nova Pazova
Poslao: 18 Maj 2006 22:33 Naslov:
Pa, kad smo vetj kod njega....
Ovo je pesma za tvoja usta
od visanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obicne srece i nemam obicne grehove
-Podelicu sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku sto se tetura niz dan
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja
-Svejedno lepo je nemati plan.
Lepo je ne biti ni cinovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tuzna divota
vas sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od zivota..."
Zavoli trag moga osmeha na rubu case, na cigareti
i blatnjav hod duz ulica
koje sigurno nekuda vode.
Bicemo suvise voljeni ili suvise prokleti.
Budi uz mene kad odem.
miroslav antic
--------------------------
IKONA
Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muzevi,
i moje zene,
i postelje u kojima su snovi zanata.
Neka drumovi budu
za mene i tebe pruzeni
ove slucajne veceri
daleko,
u nepovrat.
Mozda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.
A posle
da jedno drugome
malo lepoga dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.
Nikada necu zbog tebe
ici da locem rum,
ni da srocim za vecnost
najbolju pesmu kraj case.
Malo mi se osmehni
kad se vratis niz drum.
I, nemoj da mases.
Ni ja necu da masem
--------------------
Senka
Zbog svega sto smo najlepshe hteli
hocu uz mene nocas da krenesh.
Ma bili svetovi crni,
il beli,
ma bili putevi hladni,
il vreli,
nemoj da zhalish ako svenesh.
Hocu da drzhish moju ruku,
da se ne bojish vetra
i mraka,
uspravna i kad kishe tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijesh,
korake moje da uhvatish,
pa sa mnom bol
i smeh da pijesh
i da ne zhelish da se vratish.
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronadjesh hleba komadic beli,
pronadjesh sunca komadic vreli,
pronadjesh zhivota komadic zreli.
Il crknesh,
ako crci treba
zbog svega shto smo najlepshe hteli.
----------------------------------
Opomena
Vazhno je, mozhda, i to da znamo:
Chovek je zeljen tek ako zheli.
I ako sebe celoga damo
tek tada i mozhemo biti celi.
Saznacemo- tek ako kazhemo
rechi iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi trazhimo,
moci ce neko i nas da sretne.
"Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.
Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помочник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије...
Имам и неке награде и признања. Две "Невенове". Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позорја. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист "Ритам" или уређивао Змајев "Невен"...
Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.
Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми "Ин мемориам".
И у свим осталим својим песмама."
24. јуна 1986. гарави сокак Мирослава Антића занемео је, а песничка улица у новосадском Авијатичарском насељу у своје темеље уграђује још један споменик и легенду.
U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
Pridružio: 02 Maj 2006 Poruke: 448 Gde živiš: Nova Pazova
Poslao: 03 Feb 2007 11:29 Naslov:
Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopste ponekad
mislio sta znaci ziveti?
Ako ti jave: umro sam
evo sta ce biti.
Hiljadu sarenih riba
leprsace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze
il' trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
I zato: ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i cudno drag.
Nocu,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim, i zivim.
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Antićevci, posetite moj blog http://miki-i-ostalim-cudima.blogspot.com/ Na njemu ćete naći mnoge Mikine pesme, prozne minijature, biografske podatke, anegdote iz života...
Antic je neprevazidjen...zaista ne mogu da izdvojim nijednu njegovu pesmu, jer su sve sjajne...
Kada bih ipak morala da se opredelim za jednu, onda bi to sigurno bila poema o Vojvodini.
"Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đunđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski, bunjevački i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!"
Pridružio: 13 Okt 2006 Poruke: 1919 Gde živiš: Stara Pazova
Poslao: 20 Avg 2007 22:47 Naslov:
Plava Zvezda
Iza suma, iza gora,
iza reka, iza mora
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda plava,
zvezda prava.
Cak i ako ne verujes.
probaj toga da se setis.
Kad zamuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da osletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nadje.
Treca.
Peta.
Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja:
do beskraja.
2.
Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis?
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.
Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada, al znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.
I sva sunca
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna.
----------- Dopuna: 20 Avg 2007 23:47 ---------
Carobna pesma
1.
Cesto te tako vidim.
Istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.
Na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja.
U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena.
I cujem sapuces: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.
2.
Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova.
Letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva.
Tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu.
3.
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar.
Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,
sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje.
4.
Sine moj, i ja letim.
Kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim.
Mozda to znaci ucci
u unutrasnjost tisine.
Mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:
da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo.
5.
Ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave.
I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis.
Biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja.
Ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude.
6.
Zato bezim od kuce.
Nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa.
U bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.
Lebdim nad samim sobom.
Tako zamisljam nebo.
7.
Onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci.
Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.
Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, vec u sebe.
I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.
8.
Kazu: jos nista ne shvatas
sa svojih trinaest godina.
Oslonjen o zid kise,
sisam kostice vazduha
i smeskam se u sebi.
Znam mnoge roditelje,
potpuno lisene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
moze postati sin.
Ne boj se. Ja te postujem.
Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplase
pegave ochi lishca
u baricama oktobra.
9.
I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,
al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,
al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Pocetak pocetka je svuda.
Kraj kraja je u nama.
10.
Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde mozes da se spustis.
Jer ljudska srca su niska,
zasadjena ko jagode.
U redu, idemo kuci,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,
gde smo nacinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepaznjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.
Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvezdje Vlashica.
11.
Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da zive i da disu.
Al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Samo se tako mozemo
jedan drugom pribliziti.
Cetiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i ciste, iskrene oci,
to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.
Pridružio: 09 Jun 2007 Poruke: 415 Gde živiš: Shimanovci
Poslao: 21 Avg 2007 00:39 Naslov:
Meni omiljena Anticeva pesma:
Drugarska pesma
Nishta ti ne razumesh,
moj najrodjeniji blesane,
uobrazeni prinche
shto te je zivot razmazio.
Da znash kolike sam noci
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.
Ti si za mene josh uvek
parche tek rodjenog mesa:
onaj musavko shto vrishti
i celu kucu potresa.
Ja sam te, lepoto moja,
nauchio da hodash.
Svima sam placao pice
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao zivot.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve shto kazem
zaista ne razumesh
i kao da sve shto umem
ti triput bolje umesh.
U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemushte rechi sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,
nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj zivot
i dani valjani bili.
Danas kad rodjendan slavish,
sve cu svechane torte
pobacati kroz prozor
na uzas rodbine cele.
Ti znash: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
shto ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.
Mozda josh nije kasno.
Jednom se mora sve reci:
i drugarski i tuzno
i grubo i srneci.
Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam reshio.
Vechito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimche
i tu sam najvishe pogreshio.
Chetrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vredja
da stalno za tebe podmecem
i dushu i glavu i ledja?
Hocu da jasno kazesh
kad mislish da budesh mushkarac.
Zar treba i sutra da reshavam
sve shto ti odraslom fali?
"Tata, shkripi u braku...
na poslu... daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomazem
jer te volim i zalim.
Ne chestitam ti rodjendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo chuda,
a nishta nismo stvorili.
I evo, danas ti dajem
rech roditeljsku i mushku:
ako ne postanesh covek
na ovoj, tek zapochetoj
charobnoj stazi zivota
- moram i razbiti njushku.
Makar ozenjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam.
To za dechake nije.
Al sutra, odrasli prinche,
videcesh kako se bije.
Pridružio: 13 Okt 2006 Poruke: 1919 Gde živiš: Stara Pazova
Poslao: 21 Avg 2007 09:46 Naslov:
"Bilo je u meni neceg ikarovskog.Gledao sam u zvezde.Stalno sam sanjao da cu nekada odleteti u nebo,ali ne avionom,bilo je to za mene i suvishe obicno,i suvishe nisko.Hteo sam da doprem do takvih visina,kakve niko nije uspeo ni da sagleda..."
Mika Antic
proza iz Stepenice straha
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
Ukupno su 45 korisnika na forumu :: 7 Registrovanih, 4 Sakriven i 34 Gosta [ Administrator ] [ Urednik ] Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 190 - dana 23 Maj 2008 17:01 Korisnici trenutno na forumu: >BradzQ<, branexer, gugL, housecafe, Pink Floyd, Rogi, zlata
Proveri privatne poruke
Pristupi
Pirate wannabe 
Na njemu ćete naći mnoge Mikine pesme, prozne minijature, biografske podatke, anegdote iz života...
