Miloš Crnjanski

Peca · Slučajni Prolaznik Pridružio: 03 Maj 2006 Poruke: 1031

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više...

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

...puteva zasutim lišćem svelim
sa jablanova.

Život

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

Peca · Slučajni Prolaznik Pridružio: 03 Maj 2006 Poruke: 1031

I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu.
Jer ona bježi i svuda mi izmiče…

I ja stojim zbunjen,
ostajem zaprepašten,
ćuteći se već pomalo skršen,
zbog te ljubavi koju ti odbacuješ,
stideći se već pomalo ove ljubavi,
koju ti toliko prezireš.

Crnjanski

Peca · Slučajni Prolaznik Pridružio: 03 Maj 2006 Poruke: 1031

Sav zivot Milosa Crnjanskog protekao je u znaku seoba ali i vrtoglavica raskosi, gorcine, neimastine i izazova snobizma i boemstva. Rodjen je 1893. godine u Conogradu, u porodici siromasnog notara. Ucio je gimnaziju kod katolickih fratara u Temisvaru; oceva smrt u petom razredu bila mu je podsticaj da od osrednjeg postane jedan od najboljih djaka. Dalje skolovanje nastavlja u Becu, gde izucava francusku revoluciju, Rusiju i cistu filozofiju, citajuci razne knjige na nemackom, madjarskom, talijanskom, te nase prevode ruskih knjiga. Kada se 1914. vratio u Novi Sad bio je uhapsen, a odmah zatim mobilisan. Prebolevsi azijsku koleru upucen je na klanicu u Galiciji. Posle lecenja u Krakovu radio je u jednoj manastirskoj bolnici u Becu, zatim kao telefonista u Segedinu. Posto je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odlazi 1920. godine u Pariz gde nastavlja studije. Sledece godine, posle posete Ivi Andricu u Rimu, vraca se u zemlju i vencava se poznatom beogradskom lepoticom Vidom Ruzic. Umro je u Beogradu 1977. godine a sahranjen je u Aleji zasluznih gradjana.

Dela
----

1918 - LIRIKE ITAKE
1918 - DNEVNIK O CARNOJEVICIMA
1921 - PISMA IZ PARIZA
1923 - ANTOLOGIJA KINESKE LIRIKE
1928 - PESME STAROG JAPANA
1930 - SEOBE
1931 - KNJIGA O NEMACKOJ
1941 - KNJIGE O MIKELANDJELU
1971 - ROMAN O LONDONU
1973 - KAP SPANSKE KRVI

Preuzeto sa www.znanje.org

O piscu mozete naci i na Wikipediji
---------

Inace... neko moje misljenje o pesniku bi bilo da... ima neki stil pisanja koji meni veoma blisko zvuci... kao da na slican nacin osecamo stvari, i imamo slican ritam pisanja stihova [ne poredim mene sa njim, taman posla]. Meni su neki njegovi stihovi toliko bliski, da mi cesto prolaze kroz misli kada sam u nekom poetskom raspolozenju, i jednostavno ih osecam, kao deo sebe. Kao da smo na istoj talasnoj duzini, ni sa jednim drugim pesnikom ne osecam takvu 'bliskost' sa osecanjima. Ritam pesme mi potpuno odgovara... videti prve dve koje sam postavio, pa i ovu zadnju, u kojoj dominira ta neka upecatljiva nota 'I ja stojim zbunjen, ostajem zaprepašten, ćuteći se već pomalo skršen'...
Covek jednostavno na pravom mestu, pravim ritmom, pogodi pravu rec.
Celo jedno malo savrsenstvo za mene.

fotokros · Poslao: 12 Apr 2007 02:01 Naslov:

Prolog
Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.

U kuci mi je pijanka, i blud,
a tuzan je zivot na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tuznima:
da tuga od svega oslobodjava.

Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Necu da preskocim Krlezu, ni Curcina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.

Ali: ili nam zivot nesto novo nosi,
a dusa nam znaci jedan stepen vise,
nebu, sto visoko, zvezdano mirise,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

Strazilovo ...deo..

A mesto svog zivota, davno zivim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, vec i kod nas proslu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem doslu,
sa rasutim liscem, sto, sa grobom Branka,
na moj zivot pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
dusa mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleca, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojackog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grozdju, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivsi se zavicajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, tresnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jos, vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.
Crnjanski

fotokros

Guybrush Threepwood

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

vidaalerta

ETERIZAM
Drugu Ivi Andricu

Moja je bajka;
da se u snu dok se spava
dobra cine,i da nista
nije java.
Nismo znali a imali smo
cedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispunice tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sacuvace zrak,
negde u daljini.

Od niceg nek te nije zao.
Zato sam ti tu misao dao
tuznoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mishlju tom sam te dodirnuo.

AIC · Poslao: 01 Nov 2008 11:46 Naslov:

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, tresnje u Kini,
prividjaju mi se jos, dok ovde cutim, bdim i mrem
i lezim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to vise i nismo mi, zivot, a ni zvezde,
nego samo cudovista, polipi, delfini,
sto se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urlicu: " Prah, pepeo, smrt je to."
A vicu i rusko "nicevo" -
i spansko "nada".

Ti, medjutim, rastes, uz zornjacu jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperis, i kad ovde zvezde gasnu,
i topis, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajis kao iskopan stari mac.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plac.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ces me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i nas Hvar,
Dobrovic mrtvi, sejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se jos, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to vise nismo mi, u mladosti i moci,
vec neki papagaji, cimpanzi, neveseli,
sto mi se smeju i vriste u mojoj samoci.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi sapuce: "Cadavere!"
Treci: " Les, les,les."

Ti, medjutim, siris kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budis veselost, sto je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistas, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orac peva, i u zimsko doba,
prelivsi krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ces me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROSLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u drustvu maski, koje je po meni doslo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija sto se plavi,
nego neke rusevine, aveti, i stecci,
sto ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kazu: " Tu lezi pasa! - Prosjak! - Pas!"
A vicu i francusko "tout passe".
I nase " proslo".

Ti, medjutim, stojis nad sirokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao stit.
Ti pevas vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkas u stoleca, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imas streljaca pogled prav i nem.
Ti i plac pretvaras kao dazd u sarene duge,
a hladis, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje cas, da mi se srce staro stisa,
Tvoj ce bagren pasti na me kao kisa.

LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
prividjaju mi se jos, dok mi zizak drsce ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe, i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu " nao, nao, nao"
i nase " ne, ne".

Ti, medjutim, dises, u nocnoj tisini,
do zvezda, sto kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slusas svog srca lupu, u dubini,
sto udara, ko stenom, u mracni Kalemegdan.
Tebi su nasi boli sitni mravi.
Ti biser suza nasih bacas u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ucuti, da spi,
uzglavlje meko ces mi, u snu, biti, Ti.

FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura sto je tako silne bila,
prividjaju mi se jos, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u proslosi, slusam, njen korak, tako lak.
Samo, to vise nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
sto vice: zrak svake srece tone u Okean.
Pa mi mrmlja reci "tombe" i "sombre".
Pa kresti njino " ombre, ombre". -
i nas "grob" i "mrak".

Ti, medjutim, kreces, ko nas labud vecni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor recni,
Ti se dizes, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja cu negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko sto uz mrtvog Tuarega cuci mati,
Ti ces, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dusu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ZIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pucini,
prividjaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca naseg pozorista.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vise,
nego neka pena, trenuci, sapat u Kini,
sto sapce, kao i srce, sve hladnije i tise:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, tresnje, ni mandarin.
Niko i nista.

Lament nad Beogradom ...... najbolja pesma koju sam ikad citao