Pazova Cafe :: Dolazak Riverov

Guybrush Threepwood

Dugačka koga sekla je mirnu vodu Novskog jezera približavajući se Novobregu. Samo ujednačeni zvuk vesala i poneka psovka mornara kvarila je idiličnu sliku grada koji se daleko na obali kupao u zlatnim zracima Ilinduna. Izgledao je divno ovog sunčanog dana sa visokim kamenim kućama i zgradama i krovovima od crvenog crepa zgusnutim svuda po padini brda na kojem je bio utvrđen moćnim zidinama i nebrojenim stražarskim kulama. Na visokim kopljima vijorile su se žute zastave sa grbom crvene ptice u plamenu. Strme, popločane uličice i mnogobrojne stepenice izgledali su kao maleni klanci koji se od vrha grada i ograđene palate spuštaju ka jezeru. Ribarske i trgovačke barke lenjo su se ljuljale ukotvljene u luci u podnožju brda. Letnji povetarac donosio je miris i slatkoću preko vode, a činilo se i pesmu ribara koji razvlače svoje mreže. Već hiljadu godina ovaj grad stajao je čvrst, neumoljiv, neosvojen...

Čovek dugačke sive i bele brade, u plavoj haljini, opasan oko struka srebrnim pojasom i ogrnut laganim, svilenim teget ogrtačem sa srebrnim vezom, stajao je na pramcu i sa gađenjem gledao na grad. Pridržavao se za svoju dugačku, iskrivljenu palicu od gvozden-drveta koja ga je nadvisivala sigurno za pola metra i čiji se kraj krivio za gotovo čitav krug, praktično formirajući slovo O, u kome je bio uglavljen nepravilni kamen crvene boje.

Prišao mu je kapetan, mali debeli trgovac, slepljene crne kose i sitnih očiju, sijajući od zadovoljstva jer ih je sigurno dovezao iz Rekogaza, po nekim predanjima, Postojbine Prvih Ljudi, i trljajući ruke, verovatno misleći na poveliku vreću srebrnjaka koja mu sleduje:

- Rekao sam Vam da ću Vas dopremiti sigurno do Novobrega.

Čovek umorno uzdahnu, ne progovorivši ni reč. Kao da mu je trebalo njegovo umeće, njegova barka ili, daleko bilo, sreća i milost bogova da stigne ovde. Na ovakav put se odlučio iz drugih razloga. Ali sada mu je bilo dosta i vode i plovidbe i broda i posade. Nije mogao da uživa ni u mirnom razgovoru sa svojim učenicima. Kapetan ubrzo postade nervozan u njegovom prisustvu, te izmisli neke izgovore i ode, vičući kojekakva naređenja.

Novobreg, pomisli, ko bi rekao, ko bi pomislio...

Koga je ubrzo pristala uz dugačak drveni dok na kome su, pored lučkih radnika, strpljivo čekala i tri starija čoveka u crnim haljinama, ogrnuta u grimizne plaštove. Most nije bio dobrano ni učvršćen, a već je krenula vreva, vika i skidanje tovara, zatezanje užadi, škripa dasaka. Kada je stupio na drveni mol, oni mu žurno priđoše i srednji od njih, čovek kratke sede kose i oštre brade, istupi, naklonivši se i pritom položivši otvorenu šaku na svoje srce. Na domalom prstu upečatljivo je sijao srebrni prsten, znak da je čovek pred njim uspeo da savlada peti stupanj magijskih učenja. Kada bi čovek zainteresovan za drevna učenja, talentovan i istrajan, bio izabran ili uspeo da se izbori za pristupanje Visokim Tornjevima Magije, počinjao je svoje studije u sferama nedostupnim običnim smrtnicima, a kada bi uspešno savladao prva magijska učenja dobijao je kao znak svog statusa prsten od crnog gvožđa. Bio bi to tek prvi od devet stupnjeva koje bi trebalo savladati, put od crnog gvožđa do sjajnog mitrila na kraju, stravično težak i gotovo nemoguć. Očigledno je čovek u crnoj odori sa grimiznim plaštom i srebrnim prstenom bio jako moćan, sasvim sigurno Prvi čarobnjak Novobrega:

- Drago nam je da sigurno stižete gospodine Halaster, nadam se da Vam je put protekao udobno. Želim da izrazim veliku čast koja nam je ukazana Vašim dolaskom, kao i lično divljenje, ovo je sigurno jedan od najslavnijih momenata ovog grada.

Čovek u plavoj odori se kratko i polako nakloni, položivši otvorenu šaku na srce. Šaku na kojoj je blistao mitrilski prsten. Broj čarobnjaka na čitavom svetu koji je nosio to neprocenjivo parče metala bio je manji od broja prstiju jedne ruke. Neprimetno se osmehnuvši, shvati da nije ni razmišljao kakav bi doček mogao da ima. Znao je da Lord neće silaziti dole da ga dočeka. Ako uopšte i zna da dolazim. Podnožje grada ili u narodu takozvana Dolina nije bilo mesto za plemiće. Najveći deo Doline pripadao je luci, dokovima i skladištima i velikoj otvorenoj pijaci, ali bili su tu i delovi grada namenjeni najgorim i najtežim poslovima, kožarskim radionicama, bojadžinicama, kovačnicama. Takođe, čitav deo je odlazio na zatvor i smetlište oko njega, a bio je tu i ozloglašeni Kvart Robova. Iskreno, iznenadila ga je i pojava čarobnjaka.

- Moram priznati da će mi malo čvrstog tla pod nogama prijati. Star sam i umoran, a ovo putovanje je bilo iscrpljujuće više nego što sam mislio. A više i od čvrstog tla, prijaće mi mekan krevet. Nadam se da možete da obezbedite smeštaj za mene i mojih sedmoro učenika?

Uz veliko odobravanje i klimanje glavom, mag Halaster dobi uveravanja kako im Visoki Tornjevi Magije stoje na raspolaganju, kako su već odvojene sobe, odaje i laboratorije za njih, kao i da će im se pribaviti sve što im bude bilo potrebno.

Kada su svi sanduci i čitav tovar iskrcani, povorka lagano pođe duž prljavih lučkih ulica ka podnožju brda i donjih kapija grada. I ovo kratko vreme bilo je dovoljno Halasteru da oseti smrad smrti koji je izbijao iz sporednih uličica, te lagano podigavši pogled uz brdo, prelazeći preko nebrojenih krovova ka vrhu i palati, on shvati veličinu i težinu svog poslanja.

Bilo je to 974. godine Trećeg Doba...